Svašta je ovo naše malo mesto preživelo – znano i neznano, otkriveno i pokriveno, pronađeno i zaboravljeno. Ali ima jedna epizoda iz skorije istorije koja zaslužuje da je se podsetimo, jer je bila predstavljena kao velika priča o uspehu, a završila je kao bajka bez happy end-a.
Naime, Kostolac je svojevremeno imao, verovali ili ne, ružičnjak. I to ne bilo kakav, nego državotvorni, politički osveštan, otvoren lično od strane bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Lokacija? Tamo gde se ide prema Dragulju i naselju Kanal, uz kanal tople vode ka pepelištu. Površina – 25.000 kvadrata. Podno grejanje, zalivanje kap po kap, plastenici pod plastikom, zgrada sa pumpnom stanicom… prava fabrika ruža na papiru.
I bila je to priča koja je trajala otprilike, godinu dana. U praksi, nijedna jedina ruža nije izašla iz plastenika.
Tadašnji direktor „Rekultivacije i ozelenjavanja“ (RIO), Filip Rakić, govorio je u maniru čoveka na meteorskom usponu:
- „Uspеšno napreduje 15.000 ruža… prodaju smo već ugovorili.“
- „Celokupni ovogodišnji uzgoj biće izvezen u Rusiju…“
- „Investicija od 220.000 evra vratiće se za tri godine.“
- „U martu dolazi Roberto Fereti, najveći svetski stručnjak za ruže.“
Sve je zvučalo kao bajka – dve berbe godišnje, hiljade reznica, izvoz za Rusiju, nova proizvodnja umesto običnog održavanja zelenila.
Da sve bude svečanije, predsednik Nikolić je priču zakopčao rečima koje danas zvuče gotovo groteskno:
„Ovo je biznis plan osuđen na uspeh, ovde nema šta da nas iznenadi… kao što fabrika planira automobile, tako se ovde planira ruža po sadnici. Ovde odlučuje samo čovek.“
Rekao i, kao grobar, pokopao.
Danas od „ruža“ nije ostalo ništa. Ružičnjak je nestao, plastenici su prekriveni zaboravom, a jedino što je preživelo su dugmići na odeći onih koji su ceremonijalno seckali vrpce i obećavali kule i gradove.
I tako, dok se Kostolac guši u prašini pepelišta, ostaje da se sećamo još jedne promašene investicije, još jednog balona naduvanog pred kamerama, koji se raspao pre nego što je ijedna ruža procvetala.
