Građani Kostolca više ne dišu – oni preživljavaju. Dok nadležni iz Elektroprivrede Srbije i državne administracije godinama recituju fraze o “ekološkom napretku”, stanovnici ovog malog rudarskog grada svakodnevno udišu pepeo. I to bukvalno.

Ovog ponedeljka, 14. jula, u 19 časova, Kostolčani će se ponovo okupiti na protestu protiv razvejavanja pepela sa deponija koje su poslednjih godina postale simbol institucionalnog nemara. Građani ne traže mnogo – traže pravo da dišu čist vazduh i da ne budu zaboravljeni pod slojevima crne prašine.

Kad dune košava, Kostolac nestaje u crnilu. Fasade, automobili, ulice – sve postaje sivo i prljavo. A pluća? O njima više niko i ne govori. Na momente, prizori liče na apokaliptični pejzaž. Nije u pitanju ni nesreća ni prirodna katastrofa – već sistemska neodgovornost.

U Ćirikovcu, glavnom žarištu problema, deponija pepela ostaje neuređena. Iako su u maju iz EPS-a poručili da se preduzimaju “hitne mere” za drugu deponiju, na Starom kostolačkom ostrvu, rezultata i dalje nema.

„Svi trpimo, udišemo pepeo koji se razvejava, dok nas godinama lažu da će rešiti taj veliki ekološki problem. Koliko ćemo da čekamo i trpimo? Sa svakim vetrom, sve je pod pepelom, mi smo pod pepelom“, izjavio je Arsenije Savić na prethodnom protestu održanom u subotu, 12. jula.

Kako to da se podižu solarne elektrane, poput one u Petki na 15 hektara, dok se postojeći ekološki problemi guraju pod tepih? Da li se Kostolac žrtvuje zarad PR efekta „zelene tranzicije“?

Najavljeno je da će deo deponije biti zasut zemljom, a zatvaranje pepelišta na 246 hektara planira se za narednu godinu. Međutim, lokalno stanovništvo ne veruje više ni planovima ni rokovima. Suviše puta su obmanuti.

Zanimljivo je i to da EPS povremeno prodaje pepeo kao sirovinu za građevinsku industriju. Ipak, najveći deo i dalje završava – odložen, zapušten, razvejan.